1. Homeopatija u svetu
Od 1985. postupno raste interes za homeopatski metod lečenja, kao uostalom i za sve komplementarne metode. Do sada, sticajem okolnosti nepravedno zapostavljana, homeopatija stiče sve veći krug pristalica.
Homeopatski metod lečenja je vrlo popularan u srednje-azijskim zemljama, posebno u Indiji, gde je ova grana medicine službeno priznata kao posebna struka, sa 40 homeopatskih bolnica i 70.000 lekara registrovanih u državnoj službi. Obuka na ovim školama traje od 3 do 6 godina, i uključuje najpre klasično medicinsko obrazovanje, a zatim poseban homeopatski deo.
Homeopatija je opšte prihvaćena u Evropi. U Francuskoj, Belgiji i Holandiji postoji značajna homeopatska praksa. U Nemačkoj je homeopatija vrlo popularna i osnovna informacija se stiče na medicinskim fakultetima, a može se izabrati i kao specijalizacija. Homeopatski sistem lečenja je prihvaćen od strane službe Zdravstvenog osiguranja. U Rusiji je 1812. godine, Korzakov dao značajan doprinos tehnologiji izrade homeopatskih preparata, a Čehov je opisao homeopatsko lečenje, koje je postojalo u to doba u Petrogradu. Homeopatija se u Rusiji održala i posle Revolucije, do danas, i ima svoj odsek pri Akademiji Nauka. Homeopatija je visoko cenjena u južnoameričkim državama, a najviše u Meksiku, Argentini i Brazilu, sa više hiljada lekara-praktičara. Slično je i u Australiji i Novom Zelandu.
U SAD je homeopatija regulisana zakonima država članica Unije. Za standard obuke, lečenja i farmaceurske industrije se stara Američki institut za homeopatiju. U Engleskoj postoji pet homeopatskih bolnica i šest koledža, od kojih je najznačajniji Homeopatski fakultet, sa trogodišnjim nastavnim programom. Lekari posle jednogodišnje nastave dobijaju titulu M. F. Hom. i stiču pravo obavljanja homeopatske prakse. Od 1946. godine, homeopatski sistem lečenja je uključen u Nacionalnu zdravstvenu službu.
U našem susedstvu, homeopatija postoji na visokom nivou u Austriji, a takođe i u Rumuniji, Mađarskoj i Bugarskoj.
2. Cilj lekara i svrha lekarskog poziva
Po prvoj postavci osnovnog udžbenika Homeopatije - Organona, jedini pravi cilj lekara je da leči bolesnike i da to postigne na najefikasniji, najbrži mogući i najbezbedniji način, služeći se pri tome prethodno proverenim racionalnim, logičnim i objašnjivim metodama.
3. Šta je zdravlje?
Zdravlje nije samo odsustvo bolesti ili odsustvo simptoma bolesti. To je opšte osećanje dobrog stanja i raspoloženja, osećanje uravnoteženosti, osećanje lične slobode i osećanje zadovoljstva svojim položajem i funkcijom u porodici i društvu. Ova Hahnemannova definicija je slična današnjoj Ženevskoj definiciji. Međutim Hahnemann dodaje da je zdravlje takođe, iznad svega i sposobnost odupiranja stresu i raznim negativnim faktorima okoline. Ako postoji fizičko zdravlje, postoji rezerva energije. Ako postoji emocionalno zdravlje, ličnost može i ume da izrazi svoja osećanja, i održi balans sa okolinom. Ako postoji mentalno zdravlje, može se jasno misliti, logično zaključivati, umeti formulisati misli, rešavati probleme, i lako donositi odluke.
4. Pojam vitalne sile
Po metafizičkom shvatanju koje vodi poreklo od Aristotela, preko Paracelsusa, postoji nematerijalna sila koja održava funkcionisanje organizma, ili život, odnosno bez nje život nije moguć. I danas ima zastupnika iste ideje, koji tvrde da je ta sila zapravo električna energija organizma, koja se manifestuje u raznim vidovima, a posebno na nivou nervnog sistema i ćelijskih membrana. Homeopatsko shvatanje "životne sile" je nešto drugačije: to je nevidljivi balansirajući mehanizam, koji održava zdravlje pod uslovom da poremećaji i stres iz spoljne sredine ne prelaze podnošljive granice. Uloga vitalne sile je da uravnotežuje i brani organizam. Ona to čini izazivajući poremećaje u organizmu - simptome, koji su u suštini manifestacije odbrambene reakcije organizma i stoga su simptomi uvek svrsishodni. Terapeutskom akcijom mora se racionalno pomoći životnoj sili da obnovi zdravlje organizma.
5. Zakon sličnosti i "similimum"
Ovaj osnovni zakon Homeopatije glasi: NEKA SE SLIČNO LEČI SLIČNIM (Similia similibus curentur). Pošto je glagol stavljen u uslovni način (kondicional), to znači da postoje i situacije koje nisu za to podesne. Na ovoj premisi, prvi homeopatski princip glasi: "Bilo koja supstanca koja dovodi do bolesti može takođe sličnu (dakle, ne istu) bolest da izleči. Sve ono što se kod pacijenta nađe bilo subjektivno ili objektivno, uključujuči i laboratorijske i patohistološke nalaze je samo simptom, koji je posledica pokušaja životne sile da održi organizam u ravnoteži.
6. Koncept "celokupnosti"
Osnovu koncepta celokupnosti ("totalitet") čini teza, da sve tegobe, sve manifestacije i svi simptomi jedne osobe čine u datom momentu celinu, tj. sliku jedne iste bolesti. Tu posebno ulaze opšti simptomi, mentalno stanje kao i životna anamneza obolele osobe. Usto, važno je naći u čemu se navedena bolest ili simptomi razlikuju od istih takvih simptoma ili bolesti druge osobe, tj. u čemu je individualnost simptoma. Kada se uzmu u obzir svi simptomi i manifestacije u jedne osobe kako u fizičkoj, tako i u mentalnoj i emocionalnoj sferi, uz posebne individualne odlike ponašanja organizma te osobe u bolesti, dolazi se do slike ukupnosti ili totaliteta. Na osnovu toga se bira najsličniji preparat (Similimum).
7. Koncept jednog leka
I moderna farmakoterapija prihvata taj koncept: pri lečenju treba dati uvek samo jedan lek, koji je po simptomima bolesti najviše indikovan (homeopatski najsličniji). Svi homeopatski lekovi su ispitani pojedinačno, a ne u mešavinama, i pošto su tako ispitani treba ih tako i primenjivati. Polipragmazija je dokazano štetna i u klasičnoj medicini. Ovaj dosta težak aspekt homeopatije odbija mnoge terapeute.
8. Minimalna doza
Primena pouzdane doze preparata, klasično nazvane "srednja terapeutska doza" je važno pravilo klasične medicine. Po Hahnemannovom shvatanju, energija lekova je uvek veća od morbidnih energija bolesti, i ne postoji granica do koje se može smanjiti doza homeopatskog preparata dilucijom i sukusijom. Problem je samo u tome kako naći odgovarajuću "potenciju". Ovaj stav o minimalnoj pa i infinitezimalnoj dozi leka, je danas jedini deo homeopatije koji zvanična medicina još nije prihvatila, mada za to postoji niz neospornih kliničkih, eksperimentalno-bioloških i fizičko-mehaničkih dokaza.
9. Potencije i trituracije
Radi se o specifično homeopatskim galenskim proizvodima. Iz tečnih osnovnih lekova, matičnih tinktura, prave se dalje potencije. Matična tinktura (oznaka θ) pravi se na isti način kao i tinktura u klasičnoj farmaciji, ali često od sasvim svežih biljaka.
Potenciranje se vrši specifičnim postupkom koji u sebe uključuje rastvaranje (diluciju) i unošenje mehaničke energije u rastvor procesom potresanja (sukusija). Skale razblaženja su standardizovane na sukcesivne stepene u odnosima ili 1:10 ili 1:100.
Čvrste supstance se sitne, i trljaju u porcelanskom avanu (trituracija) da bi se posle trećeg triturata (1:1.000.000) prešlo na potenciranje istim načinom kao sa tečnostima. Da potenciranje nije čisto razblaživanje, već ili oslobađanje jedne vrste energije, ili upisivanje strukture materija u duge lance vode, pokazuju istraživanja moderne fizičke hemije. Niz homeopatskih potencija je svuda u svetu standarizovan na određen izbor.
10. Konstitucija
U homeopatskoj literaturi se često pominje pojam konstitucije, odn. konstitucionalnog leka. Konstitucija je uopšte rezultat onoga što nam je dato nasleđem, što je stvoreno dejstvom okoline i onoga što je svojim dobrim i lošim postupcima doprinela sama ličnost. Posledice konstitucije su: opšte stanje zdravlja i energije, način ponašanja, reakcija na faktore stresa iz okoline i sklonost određenim oboljenjima ili poremećajima. Homeopatskim ispitivanjima je utvrđeno da pojedine osobe imaju veću sklonost reakcije na neke homeopatske lekove, i to su njihova konstitucionalna sredstva.
11. Zakon izlečenja
Zakon izlečenja je formulisao Konstantin Hering, a zasnovao ga je na dugotrajnom posmatranju toka bolesti. Tokom višegodišnje prakse zapazio je da se u toku izlečenja simptomi pomeraju od unutrašnjih, odnosno vitalmih organa ka spoljnim organima, što znači da je pravac izlečenja je od iznutra prema spolja. Pravac izlečenja takođe ide odozgo na dole, odnosno uvek od više važnog ka manje važnom organu i od novih ka starim simptomima. Svaki drugi tok simptoma je nepovoljan po izlečenje. Supresija bolesti obično vodi ka njenom premeštanju na opasniju lokalizaciju.
12. Akutne i hronične bolesti
Pojam akutne bolesti u homeopatiji je isti kao i u klasičnoj medicini. Akutna bolest je naglo nastala i ograničena patološka pojava, koja je ili spontano ili uz terapiju, potpuno izlečiva. Zabunu predstavlja to, što se akutnom bolešću nekada smatra svako hitno patološko stanje, što nije ispravno.
Hronična bolest s druge strane, ima dva različita tumačenja. Po shvatanju klasične medicine, hronična bolest je ona koja ima intermitentan, ili produžen tok i koja je rezultirala promenama u tkivima što čini patoanatomsku osnovu neizlečivosti. Terapijom se ne može postići eradikacija, već samo zaustavljanje, ublažavanje, ili potrahiranje toka bolesti.
13. Mijazme
Homeopatsko tumačenje hronične bolesti je slično klasičnom: opis karakteristika i toka bolesti odgovara prethodnoj definiciji. Ali tumačenje uzroka je različito: po Hahnemannovom shvatanju hronična bolest nastaje kao posledica hroničnog dejstva nasleđenog, ili tokom života unesenog toksina u organizam. Ovaj hronični toksin ("mijazma") izaziva razne forme patoloških manifestacija i simptoma. Po Hahnemannu, u osnovi postoje tri vrste mijazmi: inflamatorna (tzv. "Psora“), produktivna (tzv."Sikoza“) i destruktivna (tzv. "Luetična mijazma“). Ove mijazme se mogu kombinovati u mešovite oblike, koje je tada teško izlečiti. Da bi se ovakva bolest izlečila, potrebno je prepoznati o čemu se radi i podesnom holističkom terapijom, potisnuti manifestacije iz unutrašnjih ka spoljnim organima. Naravno, to nije uvek moguće zbog oformljenih patoloških promena, i homeopati nikada nisu pretendovali da mogu izlečiti sve hronične bolesti.
14. Homeopatsko ispitivanje lekova
Osnovni deo homeopatskog istraživanja se sastoji u registrovanju efekata lekova na zdrave osobe. Ovo se naziva "utvrđivanje" (Nemački: "Prüfung"; Engleski: "Provings"; Ruski: "Испитаныэ"). Proces se izvodi na potpuno isti način kao što se vrši i standardno kliničko-farmakološko testiranje lekovitih supstanci. Lekovi se uzimaju različito vreme, od nedelju do mesec dana, i svaki ispitanik zapisuje simptome koji predstavljaju odstupanje od normale. Po završenom ispitivanju uzimaju se u obzir simptomi koje je zapazila statistička većina bolesnika. Metodom duplo slepog pokusa, eliminisana je mogućnost sugestije. Utvrđivanje simptoma dejstva lekova, se takođe postiže i preko registrovanja efekata zadesnog unošenja ili trovanja. Homeopatski lekovi se ne testiraju do patoloških simptoma trovanja ili strukturne lezije tkiva.
15. Materia medica
To je homeopatska farmakologija, gde su opisani efekti lekova na zdrave osobe. Opis simptoma ide po redosledu, koji je Hahnemann nazvao "Shema". Kako je nemoguće držati u glavi sve činjenice o lekovima: prilikom učenja, treba zapamtiti opštu sliku, karakteristike preparata i njegove opšte modalitete.
16. Repertorijum
"Pokazatelj" (lat. "Repertorium") je indeks simptoma Materiae Medicae, poređanih alfabetskim redom. Služi za pronalaženje kome sredstvu "pripada" neki simptom. Kada se skupi nekoliko simptoma, izvade se sva sredstva koja ih pokazuju, i koristi se lek, kod koga je u najvećoj meri zastupljen nađeni kompleks simptoma. Ima više repertorijuma, koji baziraju nalaženje leka naglašavajući pojedine grupe simptoma: pristup može biti prema psihičkim, opštim fizičkim, emocionalnim, ključnim, neobičnim i drugim kriterijumima. Danas se kao repertorijumi koriste i posebni kompjuterski programi.
17. Šta nije homeopatija?
Homeopatija nije ezoterija, spekulacija, niti lecenje na osnovu pretpostavki ili "natprirodnog". Kliničko posmatranje i eksperiment jesu osnovi Homeopatije. Hahnemannovi osnovni etički postulati su bili: "Ne koristiti tuđu nevolju, ne dovoditi svesno bolesnika u zabludu, lečiti stručno, planski i dobronamerno”.
18. Da li je homeopatija bezbedan način lečenja?
Pošto u homeopatiji efekat ne daje veličina doze, nego interval njenog ponavljanja, ako se zadesno popije cela bočica tableta ili tečne potencije, ili ako se čak popije istovremeno više vrsta lekova, neće se desiti ništa. Sa te strane, ovi preparati su sigurni. S druge strane, neodgovarajuća terapija ima izvesne opasnosti. To su:
a) Nenamerno izazivanje efekata lekova: ako se jedan lek uzima bez potrebe, dugo, i van pravila o primeni, onda će taj preparat početi da izaziva one simptome koje bi trebao da leči. To je najčešća greška "samoprepisivanja" i dugotrajnog uzimanja biljnih preparata. Radi se zapravo o nenamernom "utvrđivanju" dejstava lekova. Ovo je česta pojava u primeni biljnih lekova, čajeva, začina i salata, koji imaju medicinsko dejstvo.
b) Zamagljivanje slike bolesti-konfuzija simptoma: Ako se preparat ne prepiše prema ukupnoj slici simptoma, on će delovati ograničeno i izlečiće jedan broj simptoma, a drugi će se stalno vraćati. Usled toga se često nastavlja primenom drugog preparata, a kada se isto desi, trećeg, i nadalje. Rezultat je obično da se počinju pojavljivati simptomi primenjenih lekova, koji ne pripadaju slici simptoma bolesti. Nastaće jedna hibridna slika bolesti gde nije moguće dobiti pravu sliku ukupnosti, pa nije moguće naći similimum. Treba znati, da i dugotrajna klasična terapija može izazvati oba navedena efekta: tada se to naziva "uzgrednim pojavama", "polimorfnom slikom bolesti" i "alteracijom simptoma".
c) Supresija: homeopatsko sredstvo može da leči lokalne simptome kao što su
npr. kožna promena, ili lumbago, na isti način na koji to čine kortikosteroidni preparati. To se događa, ako se homeopatsko sredstvo prepiše samo na osnovu jednog nepotpunog simptoma, ne uzimajući u obzir celu sliku. Tada će se slika bolesti pomeriti ka važnijim unutrašnjim organima. Ako se tada prepiše konstitucionalno sredstvo, uvek će se kao reakcija pojaviti prethodni simptom.
19. Da li homeopatija može da leči sve bolesti?
Kao što ne postoji nijedan univerzalni metod lečenja niti univerzalni lek za sve ("Panacea"), tako ni homeopatijom nije moguće izlečiti sva oboljenja: upravo je nekada jako važno primeniti klasičnu terapiju. Sam Hahnemann je naveo da nema svrhe homeopatski lečiti hirurške bolesti sa mehaničkim preprekama, traume, gde treba zbrinuti povređena tkiva; zatim po život opasna stanja (gušenje, krvavljenje, anafilaksiju, akutnu srčanu slabost) gde treba brzom intervencijom prevazići neposrednu opasnost. Sa homeopatskog gledišta, postoje izlečive i neizlečive bolesti. Neizlečive su one, kod kojih je došlo do teških organskih i tkivnih promena, kada spontana reparacija nije više moguća. Češći je slučaj da postoje organske promene, a "životna sila" bolesnika je tako slaba, da bi tokom perioda "Homeopatskog pogoršanja“njihova primena ugrozila život: npr. obimna aktivna tuberkuloza pluća, uznapredovala maligna oboljenja, multiorganska oboljenja. Tada je moguće ublažavanje tegoba primenom lekova u retkim intervalima, i niskom razblaženju.
Ako se uoči ukupnost simptoma i prepiše odgovarajući similimum, i ako organizam ima dovoljno snage da podnese "reakciju pogoršanja", teoretski je moguće izlečiti svaku bolest, koja nije dala ireverzibilne i teške organske promene, bez obzira koliko trajala. Ipak, zbog iznetih ograničenja, to nije uvek moguće. Po Engleskom zakonodavstvu postoji jedan broj oboljenja za koje lekar ne sme da tvrdi kako ih može izlečiti. To su: maligna oboljenja, AIDS, hronični nefritis, sve psihoze, neurološka oboljenja tipa multiple skleroze, cerebralna paraliza, Lues, psorijaza, veći broj kongenitalnih anomalija i stanja koja se ne mogu hirurški korigovati, degenerativna očna oboljenja. Ovim stanjima se može pružati pomoć, ali se ne mogu izlečiti ni klasičnim putem, ni homeopatskom terapijom.
20. Da li je homeopatija neka vrsta herbalizma?
Upravo homeopatija zamera herbalizmu: dugotrajnu primenu biljaka sa medicinskim dejstvom, nepostojanje pravog ispitivanja dejstva kombinacija biljaka, nedostatak principa u spravljanju mešavina, nepostojanje terapeutskih principa, tj. herbalistički stav "uzimati do izlečenja". Homeopatija koristi iste te biljke, bilo u nerazblaženim tinkturama, ili potencijama, ali po izvršenom homeopatskom ispitivanju i na tačno određeni način, često sasvim suprotan od onoga u herbalistici.
21. Da li su homeopatska sredstva vakcine?
Vakcinacija je u suštini primena principa: malim dozama izazivača bolesti, sprečiti nastajanje iste bolesti. Princip vakcinacije je nastao iz homeopatskih shvatanja: Hahnemann je znao za Jennerovu vakcinu, a Pasteur za primenu salive besnog psa. Ipak, to nije prava homeopatija: homeopatski princip terapije je lečenje sličnim, a ne istim izazivačem simptoma. Vakcine deluju u materijalnoj dozi, na materijalnom nivou, izazivajući pojavu humoralnog imuniteta. Homeopatska sredstva, teoretski deluju u nematerijalnoj sferi, na životnu silu. Homeopatska sredstva bi trebala da deluju i na celularni imunitet.
22. Da li su homeopatska sredstva placebo?
Određeni procenat efekta svakog medicinskog preparata i postupka objašnjava se placebo efektom (vera u izlečenje). Ispitivanja homeopatskih lekova u duplo slepom pokusu, dramatični efekti u teškim bolestima, primena kod male dece gde nema sugestije, i najzad primena homeopatskih preparata u veterini, isključuju "placebo efekat" kao osnovni uzrok dejstva homeopatskih lekova.
Nekada se ovakvo mišljenje opravdava time "što homeopatska sredstva ne deluju uvek". To se događa kod rutinskog prepisivanja po jednom simptomu a ne po ukupnoj slici oboljenja. Uvek je neophodno individualizovati sredstvo za lečenje: tada će efekat biti siguran. Verovatno je da će na mnoge bolesnike srdačan i siguran nastup lekara, imati terapeutskog efekta: ali bez stvarnog dejstva leka, ovaj psihološki uticaj se vrlo brzo gubi.
23. Da li je homeopatija misteriozna i nenaučna?
Homeopatija ima jasno postavljene principe rada i praćenja efekata, koji se nisu menjali 200 godina; ima jasnu hipotezu, kako se ispituju i primenjuju lekovi. Ima jasnu tehnologiju izrade preparata. Ova tehnologija je vrlo precizna i do detalja propisana u američkoj, nemačkoj, i sada evropskoj homeopatskoj farmakopeji. U homeopatiji ne postoje ni tajni postupci, ni tajni sastojci, ni tajni recepti za razliku od herbalizma i drugih "alternativnih" načina lečenja. Stoga ne postoji razlog za shvatanje o "misterioznosti" homeopatije.
24. Homeopatska anamneza i pregled
U suštini, homeopatska anameza i pregled bolesnika se ne razlikuju od klasičnog, svakom lekaru poznatog načina rada. Jedino je anamneza detaljnija, pregled pažljiviji, sa insistiranjem na anamnestičkim sitnicama bitnim za opšti utisak i individualnost pacijenta. Izvesna uputstva o načinu uzimanja podataka i potrebnim podacima su neophodna. Za razliku od klasičnog pristupa, traži se slika simptoma, koja kod dotičnog bolesnika odstupa od normale. Usto, stalno se traži ono što individualizuje, tj. po čemu se dotični bolesnik razlikuje od ostalih slučajeva. Na osnovu ovih podataka dobija se slika sveukupnosti ili totaliteta simtpoma. Važni su i simptomi i znaci dobijeni posmatranjem i pregledom, zatim i heteroanamneza. Kada se odaberu važni, pouzdani, jasni i individualni simptomi pristupa se pronalaženju leka.
25. Repertorizacija
Ukoliko se duže studira homeopatska farmakologija (Materia Medica) moguće je prepoznati kome homeopatskom leku pripada simptom i bez repertoriziranja. U repertorijumu se kao u rečniku, s leve strane nalazi simptom, a sa druge poređana po vrsti i gradaciji "značenja" tj. homeopatski lekovi koji taj simptom izazivaju. Onaj lek koji se nalazi sa najvišom gradacijom i koji je zastupljen kod većine simptoma predstavlja similimum.
26. Diferenciranje
Posle poređenja slike bolesti sa podacima iz homeopatske farmakologije u nekim slučajevima će se naći da slika simptoma sasvim odgovara, po svim karakteristikama, jednom homeopatskom preparatu. Češća je pojava, da u obzir dolazi nekoliko lekova. Pošto treba dati samo jedan, mora se diferencirati. To se radi ili na osnovu iznesenih, manje potpunih simptoma, ili ponovnim intervjuom, ili proučavanjem karakteristika svih spornih lekova Materiae Medicae. U svakom slučaju, mora se izabrati samo jedno sredstvo.
27. Prepisivanje lekova
28. Vrste homeopartskih preparata
Matične tinkture, ili osnovni rastvori su 10% rastvori biljnih preparata u alkoholu. Koriste se u kapima, rastvoreni u vodi ili na malo šećera.
Tečne potencije su homeopatski lekovi, kod kojih se supstanca nalazi potencirana u vodi sa 30% alkoholom. Uzimaju se isto kao matične tinkture.
Tablete su načinjene od laktoze, i lako se rastvaraju u ustima, odakle se sasvim dobro resorbuju.
Pilule su slične tabletama, samo su okrugle ili ovalne.
Globule ili granule, su okrugla zmca, sačinjena od laktoze.
Kao oblici se mogu koristiti još i kristali i lekoviti praškovi.
Ako se pažljivo rukuje, i ako se čuvaju na odgovarajuči način, homeopatska sredstva vrlo dugo traju.
29. Način doziranja lekova
Idealno je postići izlečenje jednom jedinom dozom potenciranog leka. To se postiže ako se ovoj dozi ostavi dovoljno vremena za delovanje. Ona se nekada daje kao "razdvojena" tj. ista potencija ujutru, uveče, i opet ujutru, ili kao ascendentna potencija: ujutru 30c, uveče 200c, ujutru 1M. Neki bolesnici su vrlo osetljivi na lekove: treba im dati jednu dozu prvog dana, drugog dana 2x1, i trećeg i nadalje 3 x dnevno u niskoj potenciji, do postizanja efekta.
U akutnim slučajevima, doza se daje u vrlo kratkim vremenskim intervalima (na nekoliko minuta do 2 sata). U subakutnim bolestima preparati se primenjuju 2 x dnevno tokom 7 - 10 dana. U hroničnim bolestima treba primeniti visoku potenciju, koja deluje jače i duže. Tako se može dati 30c, 1 x nedeljno, tokom dužeg vremenskog perioda. Pojedini lekari počinju tretman hronične bolesti dozom vrlo visoke potencije konstitucionalnog sredstva. Ako je bolesnik veoma osetljiv, preparat se daje duže vreme u niskoj potenciji (3-6c) ili u tzv. "LM“ potenciji, rastvoren u trečnosti.
30. Opšta pravila za doziranje
Doziranje se podešava prema reakciji bolesnika na terapiju, na sledeći način:
- Kada dođe do manjeg poboljšanja, prorediti doziranje.
- Kada dođe do odlučnog poboljšanja, prekinuti terapiju.
- Ako se ponovo jave isti simptomi, ponoviti istu terapiju.
- Ako je dato 6-10 doza, a nema reakcije, prekinuti i preispitati slučaj.
- Ako se slika bolesti promeni, promeniti sredstvo.
- Ako pri istim simptomima lek ne deluje, promeniti potenciju naviše.
- Ako se javljaju simptomi koje bolesnik nikada nije imao, ili se promenila slika bolesti, ili se radi o ispoljavanju fenomena leka koji bolesnik prima, preispitati slučaj.
- Ako dođe do homeopatskog pogoršanja, ne davati novu dozu, već sačekati konačan ishod ove pojave. Posle pravog homeopatskog pogoršanja mora da usledi poboljšanje.
31. Homeopatsko pogoršanje
Ovaj termin označava pogoršanje simptoma, koje se javlja posle uzimanja konstitucionalnog sredstva. Ono je obično kratkotrajno i znak je povoljnog budućeg efekta leka. Tada može doći do pogoršanja osnovnog simptoma, može se pojaviti stari simptom, ili može doći do veoma kratkog mentalno-emocionalnog pogoršanja. Može se javiti i slika "opšteg čišćenja" u vidu znojenja, dijareje, ili izbijanja kožne promene. Pogoršanje izazivaju visoke potencije. Ovu pojavu treba prepoznati, da bi se objasnila bolesniku. Ona je znak da lek deluje i osnovno je pravilo sačekati i ne davati novu dozu preparata dok ovo ne prođe samo po sebi. Ako je efekat pogoršanja takav, da ga bolesnik ne može podneti, veoma retko se mora primeniti homeopatski antidot.
32. Reakcija na primenu homeopatskih lekova
Da bi se prilagodila dalja homeopatska terapija, važno je poznavati reakciju na homeopatsko lečenje. Ova reakcija se procenjuje u akutnim slučajevima posle 6 časova, u subakutnim posle 24 do 48 h, a kod hroničnih slučajeva obično posle15 do 30 dana. Uvek se prate sledeći kriterijumi:
- Osnovna tegoba.
- Nivo opšte energije.
- Mentalno stanje.
- Emocionalno stanje.
- Pravac kretanja simptoma.
33. Higijensko-dijetetski režim tokom lečenja
Tokom uzimanja homeopatskih preparata treba izbegavati sve ono što potire njihovo dejstvo. Ranije su pravila bila vrlo stroga, naročito u odnosu na način ishrane, ali su danas ove preporuke redukovane. Aktivnost bolesnika pod homeopatskom terapijom, treba da bude umerena. Nisu podobna nikakva preterivanja u radu, ishrani, zabavi, seksu ili piću. Treba zbegavati situacije u kojima je moguće jače emocionalno angažovanje.
Cesto se postavlja pitanje istovremenog uzimanja klasičnih i homeopatskih lekova. Najbolje je sprovoditi samo jednu terapiju: ali ako se zbog raznih razloga moraju uzimati paralelno, moguće je uz homeopatsku terapiju uzimati istovremeno antibiotike, vitamine, kardiotonike, antiaritmike i koronarne dilatatore. Sedativi, analepetici, psihostimulatori, cistostatici i kortikosteroidi u većim dozama, potiru dejstvo homeopatskog lečenja. Herbalističke preparate takođe treba uzbegavati.
